Kada govorimo o pravilnom disanju, potrebno je napomenuti da li govorimo o disanju u stanju mirovanja ili pri specifičnom načinu kretanja.

Jer postoji razlika u disanju kada osoba trči ili pliva u odnosu na disanje u stanju mirovanja, naročito ako se osoba nalazi u sigurnom i opuštajućem okruženju.

Razlika je u frekvenci disanja ali i kvaliteti korištenja primarnih disajnih mišića i sekundarnih disajnih mišića.

Govoreći o disanju u stanju mirovanja, mehanika disanja je veoma jednostavna i učinkovita u tom smislu da se za udah i izdah ne koriste velike mišićne grupe. Udah se obavlja na osnovu razlike u pritisku, pritiska u vanjskom okruženju koji je viši i onog unutar prsne duplje gde je niži.

Na jednoj od edukacija koje sam davno pohađala, ta razlika u pritisku mi je veoma slikovito objašnjena na primjeru sobe pune dece.

Naime, ako je prostorija dovoljno velika,poput neke velike sportske hale, pritisak koji ta deca prave na zidove prostorije ili na druge osobe u toj prostoriji je nizak. Ako bi se pak isti broj dece stavio u prostoriju koja bi se drastično smanjila, recimo nekim pregradbenim zidom koji se pomera i gura decu u istom broju u smanjen prostor, onda bi se pritisak u tom prostoru naglo povećao.

Na sličan način, pomoću pomeranja pregrade i menjanja veličine prostorije, se vrši udah i izdah. Dijafragma predstavlja prirodnu pregradu koja se na udah kontrahuje spuštajući se iz prsne šupljine na dole ka trbušnoj. Pomeranje te pregrade dovodi do povećanja pritiska u trbušnoj duplji a snižavanja pritiska u prsnoj duplji. Kako je pritisak zraka iz vana viši od pritiska u prsnoj duplji, to se pluća rašire i vazduh ucuri unutra zbog razlike u pritiscima. Veoma bitnu ulogu u pomeranju dijafragme na dole prilikom udaha, igraju i duboki leđni mišići koji su u bliskoj vezi sa dijafragmom koja se svojim pripojima hvata na prednju stranu kičmenog stuba, u visini poslednjeg grudnog pršljena T12 i prva dva lumbalna L1 i L2. Udahom se duboki leđni mišići blago skrate i napnu, pomažući spuštanje disjafragme na dole, da bi se izdahom opustili.

Za pravilno disanje od velike važnosti je stanje mišićne napetosti unutar trupa. Jer u protivnom, mišićna krutost trupa dovodi do povećane upotrebe sekundarnih disajnih mišića i smanjenja učinkovitosti disanja. Čim se za udah treba aktivirati više mišića nego što je to prirodno. To povećava „troškove proizvodnje“ energije i iz evolucijskog ugla gledanja, takav način disanja je ne ekonomičan.

Međutim kako mi savremeni ljudi živimo u izobilju energije u odnosu na generacije ljudi od pre samo nekoliko stotina godina, to je ovakvo disanje moglo da se zadrži i pored svoje neučinkovitosti.

Naravno to nije bez posledica, koje se ogledaju u povećanju tegoba poput bolova u leđima, smanjene pokretljivosti celog tela i kvalitete kretanja.

Hronična mišićna napetost može nastati kao posledica neke fizičke ili emocionalne povrede koja se tokom vremena iz akutnog stanja zaštite od boli i pokušaja oporavka, prenese u hronično stanje napetosti mišića.

Takva hronična napetost mišića utiče na disanje stvarajući disfunkcionalni obrazac disanja koji se može manifestovati kao bol u leđima, ali isto tako kao bol u ramenom pojasu ili karličnom dnu. Upravo zbog svoje povezanosti, mišića trupa, kao jednog zatvorenog sistema, bilo kakav promena u napetosti u jednom delu utiče na druge delove tog sistema. I ako se oni čine udaljenim i nepovezanim na prvi pogled.

Jedan od „Aha Momenata“ u vezi sa disanjem i hroničnom napetošću mišića trupa, je bio memenat kada sam jedne zime prilikom čišćenja snega osetila kako me leđa zatežu. Obzirom da sam već ranije imala iskustva sa „ukočenim leđima“ to sam lako mogla da prepoznam signal napetosti koji bi ako bih nastavila u istom ritmu, sigurno doveo do ukočenih leđa to veče ili najkasnije sutra ujutro.

Nekim čudom ili povećanjem sposobnosti ne reagovanja na brzinu već uzimanja pauze da promislim šta je najbolje da uradim…zastala sam i usmerila pažnju na to da osetim kako sam. Primetila sam da sam leđa držala hronično napeta baš kao i trbuh i da sam sa svakom rotacijom pri pokretu bacanja snega sa lopate, imala kratki probadajući bol. Sledeće što sam uradila je da sam opustila trbuh i leđa, napravila dubok udah, savila kolena i osetila težinu tela iznad svojih nogu, zahvatila manje snega na lopatu i prilikom izdaha aktivirala blago mišiće trbuha,opustila leđa, opružila noge i izbacila sneg sa lopate bez ikakvih znakova upozorenja.

Obzirom da sam u tom periodu bila sama kući sa malom decom koju je bilo potrebno odvesti u školu, to je moja smirenost i sposobnost da se ne uspaničim na prve signale nelagode, dovela do pozitivnog ishoda bez bolova i ukočenosti.

Naravno da ne preporučujem da trenirate disanje tokom čišćenja snega, već ukazujem na praktičnu korist prakse koju imamo izvan svakodnevnih obaveza kroz posvećeno vreme koje provodimo na podlozi radeći vežbe.

Učeći se vežbe AEQ disanja® sve više sam u mogućnosti da otkrivam dublje emocionalne razloge za stvaranje i održavanje disfunkcionalnih obrazaca i da ih polako zamenjujem novim, uz primereno podizanje emocionalne zrelosti koja je preduslov menjanja disfunkcionalnih obrazaca disanja.

Danijela Dragosavljević, učiteljica AEQ disanja 1 stopnja, AEQ metode 1 stopnja